Posted via web from vrnjackabanja blog

Posted via web from vrnjackabanja blog

Posted via web from vrnjackabanja blog

I u Srbiji su nekada, kao i u celoj Evropi, banje bile prava mondenska mesta, gde se „zdravstveni turizam“ praktikovao tek uzgred, često samo kao izgovor, ili kao prijatan način da zdravi ostanu u formi, što god ta forma značila. Između dva svetska rata na more se išlo zimi ili u kasnu jesen, kad je u Abaciji, potonjoj Opatiji, bilo sunčano i prijatno za šetnju ali i za kupanje, a leti u banje u kojima su se osim medicinskih događala i neka druga čuda. Naravno, u Srbiji je u mnoštvu manje ili više poznatih banja, najslavnija bila Vrnjačka Banja, srpski Baden-Baden. U Vrnjce se odlazilo kao na hodočašće, posle iscrpnih priprema svake vrste: šila se nova garderoba prema modelima iz žurnala, beležila imena hotela i restorana sa najboljom uslugom, sa smrtnom ozbiljnošću se diskutovalo da li je bolje piti vodu sa izvora Snežnik, ili onu sa Slatine. Razlog za odlazak u banju nije se posebno ni tražio, i najmanja gorušica koja se ponovi tri puta u godini zasluživala je lečenje u Vrnjačkoj Banji, za slabunjave adolescente bez apetita jednostavno nije bilo drugog izbora osim Bukovičke banje, Jošanička je bila nezamenjiva za ovo, Selters za ono, pa Vrujci, Sijarinska…

Međutim, zajednička terapijska indikacija svih srpskih banja bio je: ženski sterilitet. Muški sterilitet u to doba još nije bio priznat, pa su mlade žene hrlile u banje čim posle prva tri meseca braka ne bi zatrudnele. I, nekim čudom, banje su upravo taj problem najbolje i najčešće rešavale. Posebna svojstva banjskih voda? Hm…

Muževi su retko pratili svoje mlade supruge u banje: nije priličilo muževima da se mešaju u te ženske stvari, pa se na tretman u banju išlo radije sa starijim rođakama ili sa prijateljicama koje imaju istu muku. Što ne znači da u banjama nije bilo muškaraca, naprotiv, bilo ih je, i to uglavnom mladih, slobodnih i zgodnih i, kako bismo to rekli, vrlo performantnih… U opuštenom banjskom ambijentu mlade nerotkinje su se prepuštale njihovom šarmu i gle! – sledećeg proleća njihovi muževi bi čašćavali za tako željno očekivano dete koje je, doduše, moralo da liči na daljnjeg rođaka po ženskoj liniji, ali ko bi se još i time bavio… Verovatno su neki muževi u dubokoj podsvesti naslućivali mogućnost da se u njihovu ulogu umešao neki banjski dubler, ali dete je dete, a sve je bolje od skandala. Uostalom, o tome svedoči i poznat i bradat vic o Vranjancu koji se već treću godinu nada porodu, koga prijatelj u kafani, onako usput, pita: „A ovoj godinu šalješ li ženče u banju, a?“, na šta on rezignirano odgovara: „A, jok, pare si nemam, ovoj godinu sam ću gu ..bavam.“

Мост љубави

Не тако давно нађох прилог о мосту љубави:

Svi znaju za čuvenu Rimsku fontanu u koju turisti bacaju novčiće da bi im se ispunile želje. A znate li da Vrnjačka Banja ima most ljubavi? Na mostu u Vrnjačkoj Banji turisti i lokalni stanovnici stavljaju katanac na ogradu od mosta, u znak večne ljubavi.

 

Чак је и Десанка Максимoвић написала песму о овом мосту и несрећној љубави:

Molitva za ljubav

Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, Bože, drugi ti se mole za sreću i mir,
a ja: sačuvaj u srcu mom, zarobi,
jučerašnjeg dana nestalni pram.
 
Zaklopi dušu moju sad kо zlatnu
škrinju, načini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli sreću za se -
sve dosadašnje radosti nek se snište -
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.
 
Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, Bože ne molim za sreću, za radost, za slast.
Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoć u strast.
 

Зашто не бисмо мало више промовисали мост љубави као туристичку атракцију?